Zašto se plašimo?
Na večito pitanje zašto se plašimo (strašnim bićima i pojavama), mnogi su, raznovrsni, odgovori: da bismo se osetili živim, vrednim, hrabrim, da bismo sazreli, spoznali sebe. Od malih su nas nogu roditelji plašili vešticama i Cigankama, mrakom i promajom (koje se plaše i sami), Jarcem Živodercem…
Kako smo odrastali, tako smo izvor straha tražili (i nalazili) sami: gledali smo da skočimo sa najviše grane ili stene, popnemo se na krov, bacimo pogled sa najvišeg sprata zgrade, odgledamo strašan film, pročitamo priču ili knjigu o đavolu, veštici, vampiru…
Zašto je, u poređenju sa svim drugim mitološkim bićima, vampir bio i ostao najstrašniji i, istovremeno, najprivlačniji lik? Kao prvo – bio je nekada čovek, jedan od nas. Kao drugo – nekom je od nas bio rod. Opet je, dakle, naš – brat, otac, muž… Kao treće – natprirodne je snage i brzine, kao i magijskog šarma (u filmovima i lepote). Četvrto – može da se pretvori u razne životinje, bude nečujan i nevidljiv – poseduje sve osobine koje priželjkujemo i sami…
Ali istovremeno, vampir pripada onom svetu, mraku, koji pobuđuje naš najdublji, iskonski strah, umro je, a opet je živ, hrani se nama, našom krvlju… Grozne li, a opet primamljive sudbine – prevario je Smrt, iako je boravio na njenim dvorima, poseduje večni život, a opet mu je Sunce smrtni neprijatelj…
Hladan na dodir, hipnotišućeg pogleda, mračan je i privlačan baš poput straha kojim se, od kad postojimo, hranimo. Kakav paradoks, onda, što može da se pretvori u tako nevinu i pitomu životinjicu poput jarenceta. Jes da je to jare crno i napušteno u šumi – večitom prostoru na kojem se dešavaju (naj)strašn(ij)e stvari – u sred guste, mračne noći – drugog najdražeg prostora po kojem se kreću strašna bića – kad sve što šušne, hukne ili trepne može da bude (smrtni) neprijatelj. U istoj su poziciji i pas i mačka, u koje vampir može da se pretvori, ili konj – sve plemenite i čoveku, odvajkada, tako potrebne i bliske životinje.
Kako onda na prigodan način prikazati ovog strašnog neprijatelja? Kako ga opisati a ne prestraviti čitaoca? Onako kako to Nenad Gajić čini u grafičkoj noveli „Za kim zvono zvoni“, onako kako sam sama, inspirisana njegovom „Slovenskom mitologijom“, predstavila ova stvorenja u „Rečniku slovenske mitologije“ i „Rečniku srpskih mitoloških bića“ – umekšane slikom (za koju se, u Nenadovom slučaju, postarao više nego talentovani G. Negoman, u mom, podjednako talentovana Marica Kicušić) i humorom (scena kada biće s onog sveta izgovara reči „bogami“, humorna je i zlosutna, istovremeno).
Boja, koja bi u svakoj drugoj prilici bila više nego dobrodošla, ovde je suvišna – bela, crna i siva savršeno odgovaraju temi i pojačavaju atmosferu opisanu u Nenadovoj pripoveci. Crtež je na mahove grub – tamo gde treba da oslika seljaka ogrubelog radom, oštar – tamo gde treba da prikaže napetost radnje i njenu kulminaciju, i nestvarno mek – tamo gde valja prikazati bestelesno biće koje ne pripada ovom svetu…
Valja se, naposletku, osvrnuti i na lepotu jezika i rečenice kojima se Nenad koristi: „… probiše se do trkača i prvi zraci svetlosti, one retke što sakriva zvezde, dok zora rudi na nebu, a sunce tek misli da se rađa… pa me pomilova po glavi rukom koju osetio nisam…“, kao i na sjajnu ideju da kroz priču o crnom jaretu i deda Mitru u gluvoj, pustoj noći, ispriča šta se dogodilo nakon što je rođen prvi vampir u nas: Petar Blagojević…
I eto nama nove istorije, eto nama novih i osveženih mitova i legendi.
U tome i jeste čar pripovedanja: pronaći drukčije uglove, načiniti neočekivane poveznice, koje će roditi neke druge priče, koje će, pak, roditi treće i tako unedogled… Dok je čoveka…
I vampira…
Objavljeno u knjizi Za kim zvono zvoni: O prvom vampiru i potomcima, N. Gajić, ilustrovao G. Negoman, str.72 (odlomak), 2025.
Autor prikaza: Tamara Lujak, spisateljica i novinar
(izvor: Beleg)
