Strašna priča
Čoveku su samo dva straha urođena: strah od pada i strah od buke. Sve ostale steknemo kroz život – zavisno od života. Neko se plaši paukova, neko klovnova, neko ne voli pse, a neko otvorene prostore. Skoro da ne postoji čovek koji se nečega ne plaši. Strah je dobar, strah nas čuva. Loše je to što pored stvarnih, postoje i iracionalni strahovi.
Koja je uloga Nenada Gajića u sticanju strahova?
Dedino jarence je priča ko zna koliko stara i ko zna gde nastala. Siguran sam da ceo Balkan, svako selo i zaselak, ima nekog dedu i neko jare koje ga je na smrt uplašilo i nateralo ga da preispita svoj odnos i prema nečistim silama i prema Bogu. Ali to je manje bitno (priče o onostranim bićima sastavni su deo folklora na ovim prostorima) – bitan je onaj osećaj užasa koji nas uhvati dok čitamo ovu priču. I to je kvalitet Gajićevog pripovedanja – uspeo je da nas opet uplaši nečim što smo znali da je strašno i od čega ne bismo, po prirodi stvari, trebalo više da se plašimo.
Iznenadio nas je.
Postoje priče i sa dedinim mačićima, kučićima, petlovima, čak i decom koja stoje noću na putu i traže da ih povezu na zaprežnim kolima. Put, deda, jare, blizina groblja, uznemireni volovi koji vuku kola, džakovi brašna – uvek dobre (i dovoljne) stvari za pisanje horor priče. Ali reč horor nije dovoljno dobra da opiše naše srpske, slovenske, kako vam drago, priče, pripovedane noću, uz vatru i hukanje sove. Uz, u čudu i strahu, širom otvorene oči i suva usta. Uz dedino zaklinjanje da je stvarno tako bilo i ako laže da umre, odmah, tu.
I zato ih nazivam STRAŠNIM pričama.
I to je ono što je Nenad Gajić uradio: napisao je strašnu priču.
A vi sledeći put razmislite kada sretnete neku životinju na putu ka kući: hoćete li je poneti sa sobom ili bežati od nje koliko vas noge nose.
Objavljeno u knjizi Za kim zvono zvoni: O prvom vampiru i potomcima, N. Gajić, ilustrovao G. Negoman, str.71 (odlomak), 2025.
Autor prikaza: Branislav Janković, pisac i scenarista
